URTENEN-SCHÖNBÜHL | ŠVAJCARSKA
Irène Meister ne slika samo pejzaže – ona oslikava dušu mesta na kojima vreme ostavlja svoj trag. Njena platna otkrivaju melanholičnu lepotu napuštenih vila, stena oblikovanih vetrom i zidova koje priroda polako ponovo osvaja. U njenim radovima spajaju se preciznost grafičkog dizajnera i intuitivnost umetnika, stvarajući prostor ispunjen tihom, ali snažnom atmosferom. Kroz slojeve boja, tekstura i kontrasta, Irène nas vodi u svet poetične tišine, pozivajući nas da zajedno s njom osetimo magiju prolaznosti.
Vaši radovi odlikuju se izuzetnim spojem estetike i naracije. Kako se razvila ta sinergija između grafičkog dizajna i slobodne umetnosti? Da li je vaše znanje iz dizajna oblikovalo vaš umetnički stil ili je to bio intuitivan proces?
Kao grafička dizajnerka, navikla sam da kreiram vizuelne svetove. Još u ranoj fazi svog rada, posebno me zanimala ilustracija. Imala sam priliku da dizajniram postere i ilustracije za razne kulturne događaje, a za jednu veliku vinariju kreirala sam brojne etikete za vino. Tokom mog obrazovanja u oblasti grafičkog dizajna, još uvek smo učili analogne slikarske tehnike – tek kasnije su računari sa različitim dizajnerskim softverima postali deo našeg alata.
Moj grafički dizajn je u velikoj meri oblikovao moj umetnički izraz. Tek s vremenom sam se usudila da istražujem slobodnije teme. Pohađala sam dodatne edukacije kod poznatih umetnika u zemlji i inostranstvu. Godine 2022. pridružila sam se "Ikonenschmiede Akademiji" u Nemačkoj, gde sam naučila mnogo o mehanizmima umetničkog sveta. Intenzivno sam se bavila temom "Moje umetničke namere" i pronašla svoj pravac u slikarstvu, koji i dalje razvijam.
U Vašim radovima priroda i urbani pejzaži se stapaju – drveće, voda, stene i napuštene građevine postaju deo iste vizuelne priče. Šta vas fascinira u ovom spoju? Da li postoji neko mesto koje vas je posebno inspirisalo?
Preferiram mesta koja imaju posebnu atmosferu, onu vrstu magije koja ih čini posebnim. Često su to napušteni prostori koje priroda polako ponovo preuzima – takozvani "Lost Places". U Italiji sam prvi put posetila vilu koju su vlasnici napustili. Unutra više nije bilo nameštaja, ali prostor mi nije delovao prazan. Zidovi su bili prekriveni muralima i stukaturama, delimično se boja ljuštila, ali upravo ta patina propadanja, u kombinaciji sa motivima anđela, ostavila je na mene snažan utisak. Kroz prozore su unutra ulazile biljke, a tu je nastao i moj prvi crtež jednog "izgubljenog mesta".
Sa suprugom mnogo putujem. Naša poslednja destinacija bila je Bretanja. Njene ružičaste granitne stene, oblici i boje ostavili su me bez daha. Fotografisala sam pejzaže i vremenske promene svojom starom Lumix kamerom, a kasnije sam ih prenela na platno. Ne reprodukujem fotografije doslovno, već slikam osećaje koje sam imala na licu mesta. Tema "Uranjanje u pejzaž" već dugo me zaokuplja – dok šetam ili planinarim, stalno doživljavam taj osećaj da postajem deo prirode.
Vaš slikarski jezik balansira između apstrakcije i figuracije, stvarajući slojevitu percepciju prostora i emocija. Kako nalazite tu ravnotežu? Da li imate jasnu viziju pre nego što počnete da slikate, ili se proces razvija intuitivno?
U grafičkom dizajnu preciznost je ključna. Perspektiva mora biti tačna, a crtanje realističnih elemenata je obavezno. Međutim, da bih naučila da slikam apstraktno, morala sam da se ponovo obrazujem kroz različite umetničke kurseve. Danas intuitivno pristupam radu – određeni delovi slike ostaju apstraktni, dok druge namerno ističem. Kontrasti su mi veoma važni i koristim ih svesno.
Slikam isključivo na platnu i preferiram kvadratni format (70 x 70 cm). Umesto četkice, koristim malu špatulu, što me primorava da radim širokim potezima i ne gubim se u detaljima.
Ponekad se i sama pojavljujem u svojim radovima, ali samo kao silueta. Više od toga nije potrebno – moj doživljaj prostora prenosim kroz atmosferu slike.
Takođe, radim i seriju slika "Korenje", u kojoj istražujem oblike drveća i dodajem im imaginarne pejzaže. Ponekad me fasciniraju boje, ponekad oblici – na primer, mahovine i lišajevi u svojim različitim formama. Ove slike izrađujem na akvarel papiru, u formatu 30 x 30 cm.
Napušteni prostori i industrijski pejzaži često su motivi vaših dela, ali ne deluju hladno ni sumorno – u njima je prisutna neka vrsta poetične melanholije. Kako ih Vi doživljavate?
Ti prostori nisu prazni, oni imaju svoju priču i jedinstven karakter. Posebno me zanima njihova istorija.
Na Lanzaroteu sam sa grupom fotografa otkrila ruševine stare vinarije na jednom brdu. Pristup je bio težak, morali smo se potruditi da stignemo do nje. Građevina je napuštena, vinogradi su obrasli, a tlo je surovo i neplodno. Nekada su tamo vladale gladne godine. Zgrade su sada u ruševinama, ali u svetlosti zalaska sunca zemljani tonovi na fasadi postali su neverovatno izražajni. Nijanse su se stapale jedna u drugu – ton u ton. To je nešto što me uvek privlači.
Materijali, teksture i tehnički pristup igraju ključnu ulogu u Vašem radu. Da li ste ikada otkrili tehniku ili materijal koji je promenio vaš način rada?
Na jednom od svojih prvih umetničkih kurseva naučila sam da radim sa akrilom u velikim formatima. Takođe, koristim sprej bočice s vodom kako bih boje pustila da se spontano razlivaju. Oduvek sam volela da radim ton u ton, a organski pigmenti pružaju prelepe nijanse.
Često koristim i kolažne tehnike – papire prethodno bojim akrilom, bitumenom ili uljanom bojom, a zatim ih sečem ili cepam i lepi akrilnim vezivom na platno. Odatle nastavljam slikanje. Moje znanje iz različitih slikarskih tehnika omogućava mi da ih kombinujem i koristim na način koji mi najbolje odgovara.
Vaši radovi nose specifičnu tišinu – ne praznu, već ispunjenu atmosferom i suptilnim narativom. Da li je to svesno istražena dimenzija vašeg rada? Kakvu emociju želite da izazovete kod posmatrača?
Želim da prikažem prolaznost tih fascinantnih mesta. Tako kako izgledaju sada – neće ostati zauvek takvi.
U prirodi primećujem detalje koji me intrigiraju. Retko slikam čitave pejzaže ili građevine, već ističem jedan fragment – ono što me je najviše privuklo. Možda je to pogled kroz prozor napuštene kuće ka prirodi, ili struktura i boja stena.
Važno mi je da određeni elementi budu precizno prikazani, dok drugi ostaju samo nagoveštaj. Ovaj kontrast mi je posebno važan. Posmatrač je pozvan da uđe u taj svet zajedno sa mnom.
Radovi Irène Meister nežno nas podsećaju koliko lepote ima u prolaznosti i koliko poezije kriju napušteni prostori, iščezli pejzaži i trenuci koji nepovratno prolaze. Njene slike su putovanje kroz predele u kojima vreme nije stalo, već se transformisalo u nove, neistražene horizonte. Upravo tu – u toj prefinjenoj, poetičnoj atmosferi – Irène nam poručuje da zastanemo, osetimo i zapamtimo da svaki kraj nosi mogućnost novog početka.