ITALIJA
Luciano Caggianello je italijanski umetnik čija je karijera oblikovana raznovrsnim iskustvima i dubokom intelektualnom radoznalošću. Od početka svoje profesionalne karijere kao grafički dizajner, ilustrator i umetnički direktor, pa sve do svoje sadašnje prakse koja kombinuje fizičke materijale sa digitalnim tehnologijama, Caggianello se neprestano razvija. Njegova umetnička filozofija, koju definiše kao "metalurgija misli", fokusira se na konceptualni pristup i intelektualne eksperimente. U ovom intervjuu, Caggianello nas vodi kroz svoje umetničko putovanje, otkriva nam procese stvaranja svojih radova i deli svoje poglede na ulogu umetnosti u savremenom društvu.
Vaš umetnički put obuhvata širok spektar stilova, od figurativne umetnosti do konceptualizma. Kako je evolucija vašeg stila uticala na vašu trenutnu umetničku praksu i filozofiju?
Moj umetnički put je vrlo raznovrstan, jer je takva bila i profesionalna karijera. Naime, počeo sam u reklamnoj industriji kao grafički dizajner, ilustrator, a zatim umetnički direktor, i potom sam svoje interese preusmerio u oblasti arhitekture, industrijskog dizajna i dizajna automobila. Međutim, ovaj put je verovatno bio obogaćen, razvijen i promenjen jer sam uvek želeo da zadovoljim svoju najintimniju i najdublju intelektualnu radoznalost.
Očigledno je da se umetnik kakav sam nekad bio, zajedno sa svojom praksom i filozofijom, promenio u odnosu na umetnika kakav sam danas, toliko da sada radije biram da me definišu kao "kreativca" nego kao umetnika. Biti kreativac znači imati sedimentirane različite procese, možda koristeći alternativne sisteme ili alate, tako da ideja, koncept, misao, postaju glavni i predominantni simbol u suočavanju i upravljanju parimetrom unutar kojeg su estetski, vizuelni, umetnički, planski, socijalni, komunikativni.
Ono što onda postaje fundamentalno i dobija konotativnu vrednost postiže se samo kroz sposobnost izražavanja ovih parametara, a svakako ne time kako volimo da nas zovu ili možda kako nas drugi etiketiraju. Uveren sam da se ličnost, uključujući umetničku i kreativnu, izražava kroz intelektualne i kognitivne procese i metode. Ovo je sinteza talenta, nakon čega se uči kako koristiti alate koji će služiti kao sredstvo, ali bez postajanja glavnim ciljem. Ovo je, zapravo, razlika između veštine i talenta, i oni koji se opsesivno fokusiraju na veštinu mogu postati samo dobri zanatlije, ali sigurno ne veliki umetnici.
Da zaključim analizu koncepta ličnosti, mogu reći da kada pojedinac dostigne zasićenje znanja (iako niko nikada neće biti dovoljno zasićen...), ova intelektualna sposobnost postaje korisna ili predominantna da se destiliše, usmeri i integriše u druge oblasti. Ukratko, samo akumuliranjem znanja postajemo sposobni, kao i prikladni, da ga prenesemo. Nasuprot tome, ne akumulirajući ništa, neće postojati uslovi za prenos bilo kakve kompetencije, veštine, informacije ili koncepta prema bilo kome, čak i ako ga nazivamo umetnikom, genijem ili superzvezdom.
Vaši radovi često kombinuju fizičke materijale sa digitalnim tehnologijama. Možete li objasniti kako ovaj hibridni pristup doprinosi vašem umetničkom izrazu i šta želite postići njime?
U stvarnosti, verujem da nije pristup (hibridni ili drugačiji) taj koji doprinosi mom umetničkom izrazu, već je suprotno tačno, tj. izražajnost određuje i, verovatno, validira identifikaciju specifične kreacije kroz jedan medijum radije nego drugi.
Međutim, apsolutno sam uveren da medijum, ma koliko bio interesantan, prijatan, estetski... predstavlja samo alat prema kojem se usmerava koncept. Ono što je značajno je misao koja postaje glavni protagonist, suština konceptualizma, i upravo ovaj drugačiji pristup, kao i percepcija u razvijanju dubokog komunikativnog jezika, ostavlja me da mislim o tome kao o jakom adutu, bar u konceptualnom smislu. Međutim, u vizuelnom smislu, najvažnija podrška proističe iz mogućnosti pružanja slike ili artefakta koji takođe ima estetsku vrednost i sposobnost da se predstavi na harmoničan, elegantan i moguće inovativan način, ali bez da postane opsesija ili neosporni razlog za izbor.
Jedan od Vaših najnovijih projekata bio je izložen na Contemporary Art Museum 2020. Možete li nam reći više o tom projektu, njegovoj koncepciji i reakcijama publike?
Ako bismo govorili o nedavnim izložbama u muzejima, trebali bismo pomenuti, zbog temporalnosti, i Muzej Chianciano za Bijenale 2022. godine ili druge poput Civic Museum of Anzio, Textile Museum, Open Art Museum, Automobile Museum, MAVV, Museum of the Arts, Museu De Arte Moderna Aloisio Magalhaes, Museu Murillo La Greca, Fossil Museum, MIIT Museum, Waldensian Museum, Muspac.... i mnoge druge, čak i ako sada ne nameravam da pravim sterilnu listu koja bi bila sama sebi cilj.
Svako mesto određuje delo ili radove umetnute i kontekstualizovane unutar specifičnog projekta, a isto tako i projekt iz 2020. koegzistirao je sa ovim pretpostavkama i ovim perimetrima, kao i sa određenom "socijalnom geografijom" određenom pre svega periodom Covida i povezanim implikacijama koje su ga detaljisale.
I zapravo, ono što sam predstavio povodom te izložbe uklopilo se upravo u raspoloženje veoma delikatnog i posebnog istorijskog i socijalnog trenutka. Međutim, čak i ako je za mnoge umetnike, kritičare i kustose izlaganje u muzejima apsolutni znak uspeha, verujem da mesto ne bi trebalo da određuje ili validira koncept, posebno ako je sam koncept slab ili čak nepostojeći. I ovo kažem bez ikakve želje da omalovažim muzejske lokacije, već samo da bih ukazao na to da je potrebno promeniti prilično generalizovani evaluacioni paradigm i uvek favorizovati sadržaj pre nego kontejner.
Međutim, u vezi sa reakcijama publike, nikada se previše ne brinem o takvim sudovima, ali ne zato što sam nezainteresovan, ciničan ili netolerantan prema tuđim mišljenjima, već jednostavno zato što ne gajim ideju da moram ili mogu da se svima dopadnem.
© Luciano Caggianello
Vaša umetnička filozofija se fokusira na "metafiziku misli" i intelektualne eksperimente. Možete li objasniti šta podrazumevate pod tim i kako to primenjujete u svom radu?
S obzirom na to da su moja kreativnost i umetnički procesi pod uticajem svakodnevnog života, kao i drugih intelektualnih ideja poput filozofije ili čak istorije, razvio sam svoju istraživanje kao "Metalurgija misli".
Ova metalurgija, koja takođe postaje metafizička (upravo zato što je povezana sa mišlju, dakle, neka vrsta kovanja pojma), vodi do elaboracije koncepata sinteze, egzistencijalne udobnosti, intelektualnih eksperimenata, verbalnih inovacija, vizuelnih alternativa participativne tenzije, da bi se na kraju, tek nakon ovog dugog i složenog unutrašnjeg lutanja, došlo do svesti o preciznom značenju. U stvari, čovek, iako prepušten neograničenom eksperimentisanju na sebi, uvek pristupa neizbežnosti konkretne ponašajne stvarnosti i mora stoga pružiti interpretativni ključ.
Nadalje, pošto mislim da ljubaznost bez iskrenosti postaje oportunizam, a iskrenost bez ljubaznosti se pretvara u surov cinizam, onda, u primeni moje umetničke filozofije i povezane komunikacije, uvek pokušavam biti iskren i ljubazan, čak i po cenu da budem neshvaćen. Razumevanje se pojavljuje kao duboki čin poverenja koji proizlazi iz dijaloga, u kojem nema identifikacije sa postizanjem pobede, u stvari, najbolji nije uvek onaj koji pobedi, već onaj koji ima veći entuzijazam i radost življenja.
Umetnost je stoga za dijalog, a ne za afirmaciju jednostranih tautologija. Ovo je moja trenutna "istina", ona koja mi omogućava da pratim ovaj put, čak i ako, kako mudrac kaže, istina nikada ne trijumfuje, ali njeni protivnici uvek na kraju umru.
Kako pristupate procesu stvaranja svojih instalacija i skulptura? Da li postoji specifičan metod ili ritual koji sledite kada započinjete novi projekat?
Iako je moj pristup zasnovan na kreativnim metodologijama, trudim se da ne uspostavim preciznu i stratešku radnu rutinu, posebno u pogledu ponašanja ili navika. Moj um se navikao na primanje stimulusa u najrazličitijim kontekstima, moje idealno okruženje je ono blizu perimetra metamorfoze, priča, alternativnih vizija, ali i grešaka, kao i konkretne egzistencijalne fenomenologije. Moja unutrašnja pozadina se ne izlaže pretežno osim u izražajnoj i kontekstualnoj volji koncepta. Očigledno, nakon što uhvatim svoje intuicije, obrađujem ih i rehabilitujem u studiju, prilagođavajući ih određenom medijumu, kako bih ih usmerio ka njihovom konačnom argumentu. U mogućnosti sam da koristim digitalne, skulpturalne, instalacione, slikarske (u svim njegovim oblicima), kao i grafičke ili ilustrativne medijume po želji, stoga interpretiram rad razmišljajući o podršci koja je bolja od drugih u stanju da sintetizuje, interpretira i unapredi ga.
Nadalje, pošto sam otkrio da u životu oni koji nisu u stanju da uvere očajnički pokušavaju da iznenade, moj pristup se usklađuje sa temom uverenja na možda ljubazan način (ponekad čak i sa malom dozom ironije) bez potrebe da vičem, pokušavajući da predložim svoja uverenja (koja nisu sigurnosti, i voleo bih da to dodatno pojasnim...) u perspektivi koja postiže potpuno značenje.
Kako vidite ulogu umetnosti u savremenom društvu? Da li verujete da umetnost može da pokrene društvene promene i ako da, na koji način?
Umetnost, i shodno tome umetnik, su prevoznici koncepata, ali i namera, referenci, dubokih primera u vezi sa društvom, očigledno ga razumevajući ne kao nejasnu apstraktnu entitet već kao vitalnu publiku svesnih pojedinaca. Stoga pokušavam da dobijem etički konsenzus radije nego estetski, čak i ako je reč "etika" sadržana u reči "estetika", ali sada želim da prevaziđem etimološki aspekt leksičkih termina. Naime, namera umetnosti bi trebala da se približi cilju čiste intelektualne spekulacije ili fetišističke umetničke koncepcije, usmeravajući se ka dubljoj koncepciji korisnosti, usluge. "Služiti" znači ne biti u antitezi sa pojedinačnom potragom za ravnotežom, a predlaganje etičkih koncepata predstavlja upravo služenje, uključivanje.
Istina je da je kriterijum za definisanje prihvatljivih stepena zavisnosti i deljenja određen samo spremnošću drugih da se uključe, ali je potrebno razumeti da je proces učenja ekspanzija, dilatacija svesti i ova metodologija nije integrisana samo sa naporima već je podržana kroz inteligenciju.
Ako običan čovek traži inteligenciju da bi je demonstrirao i razmetao se njome, mudar čovek umesto toga pokušava da je sakrije, toliko da možda postoji i "mudra" umetnost sposobna da izbegne bilo kakvu opipljivu afektaciju da bi se demonstrirala ili pokazala. Prava, duboka umetnost ne mora da se pojavi (i ovde se vraća koncept uverenja i iznenađenja...), njeno bivanje je dovoljno i to vodi gledaoca ka participaciji, indukuje ga na dinamiku misli, na maštu, na mentalnu i unutrašnju otvorenost. Kada nam umetnost otkrije celu svoju poruku, postaje neka vrsta dogme i prestaje da predstavlja alat za rast ili transformaciju želja. Kao temelj svoje suštine, umetnost mora posedovati, pored odgovarajućih poruka, takođe ideale, snove, utopije i pre svega etičke koncepte koji vode ka refleksiji, promeni i evoluciji.
Koji su vaši planovi za budućnost? Da li trenutno radite na nekim novim projektima koje biste želeli da podelite sa našim čitaocima?
Očigledno radim i naporno radim na planiranju i praćenju nekih ciljeva, ali istovremeno sam uvek otvoren za neizbežne fluktuacije svakodnevnog života koji se neprestano menja i možda ponekad ocrtava nove scenarije, događaje i prilike i upravo zbog ove varijabilnosti dopuštam da se deljenje dogodi tek nakon što je postignuto.
Jedina "strategija" koju osećam da delim identifikuje se sa mogućnošću da se uvek osećam slobodnim da izrazim svoje koncepte bez prinude, manipulacije ili spekulacije i ako bi se bilo koja prepreka pojavila mislim da bih sigurno napustio takav put. U stvari, verujem da bi prava sloboda, kao i poželjna društvena inovacija, sastojala u stvaranju ozbiljnog "socijalno obrazovnog projekta" koji pruža efikasne kulturne alate i je sposoban da informiše ili indukuje refleksiju tako da niko ne postane, bez svog znanja, meta osvajanja. Bilo bi poželjno obuzdati i zaustaviti tu raširenu nedostatak kritičkog mišljenja i istovremeno to progresivno slabljenje individualne etičke i socijalne odgovornosti svih.
Strpljenje ne treba da se pretvori u vrlinu za bilo koga, jer bilo koji stav ekstremne poslušnosti ili totalne tolerancije i dalje treba smatrati štetnim. Ponekad bi bilo apsolutno prikladno odbiti objekte, komentare, indikacije, proizvode, savete, možda navodeći da nam se ne sviđaju i da ne želimo da se uključimo.
Ukratko, snažno izjavljujući da ne želimo da pokažemo bilo kakvu psihološku podložnost prema određenim zloupotrebama (poput reklamiranja, TV-a ili nekih društvenih figura kao što su influenseri...), ponosno pokazujući pravo i duboko kritičko mišljenje. Samo uz pomoć i besprekornu praksu istinski ukorenjenog etičkog i moralnog ponašanja, mogli bismo da induciramo revoluciju, ili bolje rečeno konkretnu i značajnu evoluciju.
© Luciano Caggianello
Intervju sa Lucianom Caggianellom otkriva složenost i dubinu njegovog umetničkog izraza. Njegova sposobnost da kombinuje različite medijume i tehnologije, kao i njegova posvećenost konceptualnoj umetnosti, čine ga jedinstvenim glasom u svetu umetnosti. Caggianellova filozofija umetnosti, koja se oslanja na intelektualne procese i duboku refleksiju, inspiriše i poziva na promišljanje. Njegov rad nije samo vizuelno privlačan, već i intelektualno stimulativan, pružajući gledaocima priliku da se upuste u dublje razmišljanje o svetu oko sebe. Kroz ovaj intervju, Caggianello nas podseća da umetnost ima moć da transformiše, inspiriše i izazove promene u društvu.
Photos: © Luciano Caggianello