LJUBLJANA | SLOVENIJA
U svetu boja, lica i emocija, umetnica Natalija Pavlović, poznata kao NatArt, stvara čuda na platnu. Njene slike nisu samo portreti, one su duše oživljene akrilnim bojama. Njeno slikarstvo nije samo umetničko delo, to je putovanje kroz ljudsku suštinu, gde svaka nijansa ima svoju priču.
Dobrodošli u svet Natalijinih boja, gde svaka slika nosi nevidljivu poruku i svaki portret je prozor u jedinstven svet emocija.
U ovom iskrenom i inspirativnom intervjuu, istinski ćemo uživati dok otkrivamo dublje slojeve Natalijinog umetničkog stvaralaštva i duše.
Kako ste otkrili svoju strast prema slikarstvu i portretima? Da li postoji neki poseban trenutak ili priča koja je obeležila Vaš početak u svetu umetnosti
Koliko se sećam, oduvek sam volela da crtam. Kao dete, moja prva želja je bila da crtam životinje, posebno konje. Imala sam jednu svesku posvećenu samo crtežima konja. Mislim da sam tek kasnije u drugoj polovini osnovne škole pronašla radost crtanja portreta. Ovo mi se najviše dopalo i najbrže sam napredovala u času umetnosti. Sve godine, pa i tokom studija na Arhitektonskom fakultetu, crtala sam samo olovkom. Slikanje za mene počelo je tek tokom perioda Korone, kada sam zbog ponavljajuće povrede noge ponekad morala da ostavim ples po strani i pronašala put da se vratim crtanju ili slikanju. Prvo, kupila sam sasvim običan mali set akrilnih boja sa idejom da ga samo isprobam. Na kraju, ova probna slika zvana Dona je završila na zidu moje spavaće sobe.
Ako biste svaku emociju mogli predstaviti bojom, koja boja bi predstavljala sreću, a koja tugu? Kako ove boje utiču na vaše portrete?
Dobro pitanje. Mislim da bi većina ljudi rekla da su boje sreće boje poput žute, što ima smisla s obzirom da je to najživopisnija boja. Podseća i na sunce, koje svakako dobro utiče na naše blagostanje i dobro raspoloženje. Takođe je veoma jaka i energična boja koja nas ispunjava energijom. Tuga, rekla bih crna i za mene lično uglavnom siva. Crna ima mnogo drugih asocijacija osim samo nečeg lošeg. To je takođe boja elegancije, misterije, dubine... Za mene je crvena srećna boja, a siva tužna. To se posebno vidi na mojim slikama, gde sam na melanholičnijim portretima koristila nijanse sive za pozadinu portreta osoba koje su malo tužnije. Podsećaju na kišu i na sumorne tužne dane. Dok sam žutu boju koristila upravo za portret Fredija Merkjurija, jer je on bio osoba sa izuzetnom energijom.
Gde najčešće pronalazite inspiraciju za svoje radove u svakodnevnom životu? Ima li nešto specifično što Vas motiviše da uhvatite četkicu i platno?
Da. Kao što vidite, uglavnom slikam portrete poznatih ličnosti i onih koji su me lično dotakli. Bilo nedavno ili davno i ostali su mi u sećanju. Uvek su me zanimale priče ljudi, kako su postali ono što jesu. Recimo, nisam mnogo znala o Frediju Merkjuriju pre filma Bohemian Rhapsodi, a tek posle toga me je više zanimalo kakav je on čovek i njegove motivacije za uspeh. Merilin Monro, o kojoj smo videli samo smeh, slavu i da je živela glamurozno, u suštini je kroz život pratila mračnija strana života. Zato sam joj napravila crnu pozadinu i zlatnim sjajem preko nje kao parabolu o zlatnom dobu Holivuda. Moja prva slika koja se zove Dona nosi crvenu i roze boju pozadine. Crvena predstavlja njenu strastvenu stranu, a ružičasta njenu nežniju, ljubavniju stranu, zbog čega sam odlučila da je naslikam kao jedan nežni pahuljasti oblak. Jedan od projekata koji takođe mogu da istaknem je Anastasija, jer je u pitanju portret ćerke Svetlane Ražnatović-Cece ( srpska folk pevačica ). Ovo je verovatno jedan od mojih omiljenih portreta jer slika koju sam pronašla kao referencu ima upravo onu emotivnu notu koju sam tražila. Želela sam da naslikam lice mlađe generacije, zvezde u usponu koja, kako kažu, srce nosi na rukavima. Ali to je takođe razlog zbog kog sam odlučila da joj ne dam posebnu boju pozadine, već samo pokažem ovu laganu tečnost vetra kao što je bilo na referentnoj slici, koja je praktično isečak iz njenog video klipa Promašena. Tako da sam zadržala što autentičniju sliku.
Kako izgleda Vaš proces stvaranja? Da li imate neke rituale ili korake koje sledite svaki put kad započnete novu sliku?
Da imam. Počinje u mojoj glavi. Osoba koja mi je u mislima upravo u tom trenutku ili je bila pre izvesnog vremena, čije sam ime zapisala, a čiji portret želim jednom da pretočim u moje umetničko delo. Onda tražim sliku za koju mislim da najbolje predstavlja tu osobu. Ili uhvaćene slike sa performansa, ili najprepoznatljiviji stav, ipak više volim da to nije toliko ikonska slika, već slika koja hvata njihovo pravo ja. Da ih prikaže kao privatne a ne javne ličnosti. Zatim počinje proces skiciranja na platnu i onda se nastavlja slikanje. Prvo mešam boje da odgovaraju tonu kože, jer je to najvažniji deo i osnova za senčenje. Kada sam zadovoljna osnovnom bojom kože, počinjem sa svojim omiljenim delom, a to su usne. Obično počinjem sa njima. Poslednja stvar koju radim je boja pozadine, koju obično odredim već kada biram referentnu sliku.
Vaše pozadine često igraju važnu ulogu u Vašim portretima. Možete li nam reći kako birate pozadinu i kako se ona povezuje sa osobom na slici?
Naravno. Nakon što odaberem koju osobu želim da predstavljam, boje su samo produžetak toga. Bojama samo naglašavam ono što sam htela da pokažem njihovim izrazima lica, njihovim pogledom. Dodajem boju za koju mislim da odgovara njihovom karakteru i da mora imati neki poseban detalj koji je povezan sa tom osobom. Za mene pozadina portreta predstavlja isto značenje kao i izreka „oči su ogledalo duše“. Ono što se spolja ne vidi krije se u očima. U mom slučaju se krije iza lica - boja pozadine. To je njihovo ogledalo.
Da li možete podeliti iskustvo rada na nekom posebno izazovnom portretu? Šta ga je činilo zahtevnim i kako ste prebrodili te izazove?
Freddie Mercuri definitivno! Bila je to jedna od prvih slika i njegovo egzotično lice sa vrlo specifičnom linijom vilice bilo je zaista teško naslikat pravilno. Priznajem da sam odustala od njega i htela sam da bacim sliku. Često se dešava da tokom farbanja dođete u fazu koju neki nazivaju „ugly stage of painting“ kad si naslikana osoba ne liči na sebe dok ne dodamo najvažnije senke. Ali (posle nekoliko dana oklevanja) na kraju nisam odustala. Mislila sam da je to gubljenje uloženog vremena, a iznad svega, samo bih sebe razočarala, jer sam baš želela da ga naslikam. Drago mi je što sam donela ovu odluku, jer je to sada jedan od mojih najprepoznatljivijih portreta.
Ako se ne varam, nedavno ste izlagali na ArtExpo Ljubljana. Kakvi su Vaši utisci? Kako publika reaguje na Vaše slike?
Da, jeste, i veoma sam srećna što sam mogla da budem deo takvog događaja. Moji utisci su veoma pozitivni jer sam upoznala mnogo divnih i različitih umetnika. Sve u svemu, bilo je preko 250 domaćih i stranih izlagača (iz zemalja poput Ukrajine, Rusije, Jermenije, Austrije, Italije...) i oko 100 izvođača, na prelepoj lokaciji. Imala sam priliku da izbliza pogledam radove drugih slikara, njihove tehnike i način rada. Neverovatno je koliko još možemo da budemo kreativni, da još uvek postoji neka nova tehnika ili stil slikanja na koji niste ni pomišljali.
Što se tiče publike, i sama sam bila prilično
iznenađena. Pošto se oglašavam uglavnom na društvenim mrežama, koje su domen mladih, nisam znala kako će starija generacija prihvatiti moj rad, a na moju sreću, reakcije su bile odlične. Prve dve dame koje su sa entuzijazmom prišle i prihvatile moj kontakt bile su starije, možda u osmoj deceniji života. Ubrzo nakon toga, dve mlađe prijateljice u ranim dvadesetim su se sa entuzijazmom slikale pored mojih slika. Dopalo mi se što sam dobila pozitivan odgovor i kod mlađih i starijih generacija. Ali nisam bila iznenađen što su slike Anastasije i Alise dobile najviše ženske publike, a Fredija najviše muške publike. Ali najviše komplimenata je ipak otišlo mojoj tehnici senčenja.
Imate li planove za buduće projekte ili smer u kojem biste voleli da razvijete svoje umetničko stvaralaštvo?
Da imam. Trenutno razvijam novu ideju za novu kolekciju slika, kojoj se veoma radujem. Zatim su još u planu izložbe, kao i samostalna izložba i neke veće zajedničke, možda već sledeće godine u Italiji. Zatim su još u planu izložbe, kako samostalna, tako i neke veće grupne izložbe, možda već sledeće godine u Italiji. Ima i drugih planova, koji su za sada, tu samo kao ideje koje čekaju svoj dalji razvoj, tako da je još rano da ih otkrivam.
Kako biste voleli da ljudi doživljavaju vaše slike? Da li imate određenu poruku ili emociju koju želite da prenesete kroz svoja dela?
Želim da ljudi vide ono što ja vidim u ljudima koje slikam. Da oseti energiju naslikane osobe. Da se sete da su i oni samo ljudi i da smo sličniji nego što mislimo. Bez obzira ko smo i odakle dolazimo. Takođe, svaka moja slika ima malu poruku napisanu latinicom na poleđini slike. I sama sam ljubitelj starih latinskih poslovica i za svaku sliku nađem baš onu pravu, kojom dajem slici još jedan delić slagalice o svom viđenju slike.
Pratite Nataliju i otkrijte više njenih umetničkih dela na Instagramu: @natart_____
i posetite njen sajt na www.natart.si
Fotografje: Privatna arthiva NatArt, Natalija Pavlović