Reinhard Riedel o zanatu, intuiciji i večnoj potrazi za savršenstvom
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Mar 10
- 7 min read
NEMAČKA
UMETNOST KAO PROMIŠLJENI PROCES
Neki umetnici ne stvaraju impulsivno, već kroz promišljen proces, u kojem se zanat, intuicija, nauka i emocija prepliću u savršen balans. Reinhard Riedel je upravo takav stvaralac – umetnik koji ulogu brojeva i algoritama iz sveta matematike i informatike prenosi na platno, pretvarajući ih u precizno oblikovanu umetničku viziju.
Kao samouki umetnik, povezao je zanatske veštine porodičnog nasleđa sa tehnikama koje je godinama usavršavao – od aerografa i pastela do ulja i akrila, dopunjenih metalnim listićima i brodskim lakom. Njegova umetnost je dinamična, prilagodljiva svetlu, uglu posmatranja i sopstvenom ritmu publike.
U ovom intervjuu otkriva šta umetnost znači u eri digitalnih slika, kako se ručni rad odupire tehnologiji i zašto je istrajnost jednako važna kao i talenat.
Nakon dugogodišnje karijere u IT menadžmentu, u potpunosti ste se posvetili umetnosti, spajajući analitičku preciznost informatičara i matematičara sa intuitivnom izražajnošću umetnika. Kako je tekao taj neobičan prelazak iz tehnološkog sektora u atelje i na koji način je vaše raznovrsno iskustvo oblikovalo Vaš kreativni proces?
Ako umetnost u najširem smislu definišemo kao svaku ljudsku delatnost zasnovanu na znanju, vežbanju, mašti i intuiciji, onda matematika i informatika nesumnjivo spadaju u tu kategoriju. Matematika je veštački konstruisan sistem, bez nužne povezanosti s našom opipljivom realnošću, izgrađen na jednostavnim pravilima. Počinje od brojeva i brojevnih sistema, na kojima se zatim gradi složenija formalna struktura, vođena principima tvrdnje i dokaza. Pored algebre, sledeći ključni element u ovoj izgradnji je geometrija, koja se, u različitim dimenzijama, oslanja na iste osnovne principe kao algebra.
Informatika, međutim, na još jasniji i uticajniji način stvara veštačku realnost. Korišćenjem alata poput računara i softverskih programa nastaju potpuno nove, veštački oblikovane strukture koje postaju deo naše svakodnevice – primer za to je internet. Svaki program, svaka tehnološka inovacija u početku uvodi korisnika u jednu veštačku realnost, koja zatim postaje njegov životni prostor. Iz moje perspektive, to je suštinski čin umetničkog stvaranja – pomalo patetično rečeno, svojevrsni oblik (iako ne biološkog) života. Jer ono što nastaje kroz internet, društvene mreže poput Facebooka ili TikToka, razvija se na gotovo evolutivan način, često nepredvidiv u trenutku svog „stvaranja“. Upravo tu leže i potencijali i rizici veštačke inteligencije. Ova veštačka realnost se ne može sprečiti zabranama – ona nastaje i pitanje je samo šta će iz nje proisteći...
Po prirodi nisam tehničar, već umetnik, što je verovatno proisteklo iz porodičnog okruženja zanatlija u kojem sam odrastao. Tako sada postaje jasniji moj put ka informatici i matematici, kao i kasnija odluka da se, nakon profesionalne karijere, u potpunosti posvetim umetnosti u njenoj najdubljoj suštini.
Kao autodidakt, potičete iz porodice zanatlija i decenijama ste usavršavali svoje veštine u stolarstvu, kovačkoj umetnosti i zidarstvu. Kako su vam ta tradicionalna zanatska umeća oblikovala slikarsku tehniku i zašto zastupate stav da "umetnost izrasta iz zanata"?
Osoba koja potiče iz zanatskog okruženja teži tome da nešto zaista ume. Kroz pokušaje i oponašanje dolazi se do profesionalnog nivoa. Profesionalnost znači sposobnost ponavljanja – tek kada nešto može da se ponovi, može i da se uporedi. A da bi se nešto uporedilo, mora se meriti, analizirati i na osnovu toga unapređivati, prilagođavati. Umetnost nastaje onog trenutka kada se donese svesna odluka da se nešto izostavi, kada se nesavršenost koristi kao deo izraza. To je trenutak kada zanatsko umeće postaje umetnost.
Vaš rad snažno se oslanja na figurativne motive i realizam, dok vas apstraktna umetnost nikada nije posebno privlačila. Šta vas neprestano fascinira u realističnom prikazu ljudskog lika i prolazne lepote mladosti, nasuprot apstraktnim formama?
Pre otprilike pedeset godina, otvorio sam jednu umetničku monografiju i odmah shvatio – želim da slikam poput Gottfrieda Helnweina. Ne u pogledu njegovih provokativnih tema, već u izrazu mladalačke, prolazne lepote.
Figurativno i realističko slikarstvo ne ostavlja mnogo prostora za interpretaciju. Posmatrač ili prihvata kompoziciju i lik koji vidi – ili ne. Kod portreta, posebno, sve zavisi od nepredvidivih elemenata koji se ne mogu ponoviti, kao što to pokazuje i Mona Liza. Taj poseban izraz, iako mnogo puta pokušavan, nikada nije mogao biti reprodukovan. Mislim da je to u svojoj suštini slučajnost, baš kao što je i sam život nepredvidiv.
Apstraktni svet funkcioniše drugačije. U njemu su presudni tehnički postupci – nanošenje boje špahtlom, prolivanje, mešanje, teksture, tipovi pigmenata... Pravi majstor koristi te „slučajnosti“ ili neizbežne teksturalne fenomene nastale u procesu rada kako bi na toj osnovi izgradio pravo umetničko delo. I pošto apstraktna umetnost ne teži realizmu, posmatrač može da unese sopstvenu interpretaciju u ono što vidi – nezavisno od umetnikove namere, što u konačnom doživljaju i nije toliko važno.
Modna fotografija i umetnička foto-manipulacija ostavili su snažan trag na vaš rad. Koji elementi iz ovog sveta Vas najviše inspirišu i kako ih pretačete na platno prilikom kreiranja svojih kompozicija?
Samo ono što je lepo, ono što nosi posebnost u kompoziciji – jednostavno, ono što mi se dopada. Umetnička foto-manipulacija mi je ranije služila kao izvor ideja, ali sada mi postaje sve manje važna. Digitalne mogućnosti, a posebno napredak veštačke inteligencije, već mi pružaju više inspiracije i vizuelnih podsticaja nego što bih ikada mogao da realizujem.
Tokom godina razvili ste višeslojnu slikarsku tehniku, u kojoj kombinujete različite medije – od airbrusha i pastela do akvarela, ulja i akrila – kako biste stvorili dubinu i taktilni kvalitet u svojim delima. Takođe koristite klasične akrilne strukture, metalne folije, pa čak i brodski lak, kako biste postigli jedinstvene teksturne efekte koji se ne mogu mašinski reprodukovati. Šta vas je podstaklo na ovaj eksperimentalni pristup i kako on doprinosi tome da vaša dela ostanu neponovljiva u eri digitalnih slika?
Slikarska tehnika u velikoj meri određuje konačni rezultat. Činjenica da softverski filteri mogu od obične fotografije stvoriti akvarel, crtež olovkom ili ulje na platnu jasno pokazuje koliko tehnika utiče na izgled slike.
Moja ideja bila je da na pravi način primenim različite slikarske tehnike i iskoristim prednosti svake od njih. Kompozicija je suštinski čin stvaranja – iz nje nastaje konačno umetničko delo. Za razliku od dizajnera, meni detalji poput prelaza boja nisu presudni u početnoj fazi, jer ih mogu prilagođavati tokom samog procesa slikanja.
Slika kreirana pomoću svih tehničkih mogućnosti može biti štampana na papiru ili platnu – i tu nijedan realistički slikar ne može konkurisati preciznosti digitalnog printa. Međutim, takav rad ostaje bez dubine, bez teksture, bez refleksije. Upravo kroz svoje tehnike stvaram dodatnu vrednost – nešto što čisto digitalni format, ma koliko bio savršen, ne može postići.
Zanimljivo je da trenutno slikate isključivo u formatu 38 × 38 cm i povezujete više ovih dela u veće poliptihe, omogućavajući publici različite vizuelne perspektive i interaktivno iskustvo. Šta vas je inspirisalo na ovakav modularni koncept prezentacije i kako on utiče na način na koji posmatrači doživljavaju vašu umetnost?
Kao i uvek, život se sastoji od slučajnosti. Pre nekoliko godina izlagao sam svoje skulpture na jednoj umetničkoj manifestaciji – bile su to figure u prirodnoj veličini, realistički oblikovane. Iznad njih je ostalo prostora za slike, ali ne velikih formata, već isključivo manjih. Nakon pandemije, okviri od 40 cm koje sam prvobitno planirao nisu bili dostupni, pa sam se prilagodio dimenziji od 38 cm.
Pošto na umetničkim sajmovima nije dozvoljeno „peterburško kačenje“, došao sam na ideju da radove grupišem u vidu kolaža – kako prikazati što više, a da se ne uđe u sukob s kuratorima? Kasnije me je jedna galerija kontaktirala, ističući da ih ne interesuju toliko pojedinačne slike, koliko celokupna kompozicija u obliku kolaža.
Smatram da ovaj pristup otvara sve mogućnosti koje se uopšte mogu postići dvodimenzionalnim slikama. Pojedinačno delo može biti predstavljeno samostalno, uokvireno ramom sa senkom radi dodatnog isticanja. Ali može se i postaviti u grupnoj kompoziciji, horizontalno, vertikalno, tematski, po bojama ili potpuno nasumično. Pošto je kvadratnog formata, slika se može i rotirati, što omogućava još veću fleksibilnost.
Kupac ili posmatrač tako postaje deo umetničkog procesa – može odabrati slike prema sopstvenom ukusu, rasporediti ih na svoj način, a kasnije ih i preuređivati. Ovakva struktura stvara različite vizuelne osi, uvodeći element zbunjenosti ili napetosti. Idealan ishod je da se pred očima posmatrača formira „film“, jer ni u jednom trenutku ne može da sagleda celokupnu sliku u jednoj fiksnoj interpretaciji.
Na osnovu sopstvenog iskustva, isticali ste da se put ka „majstorstvu“ u umetnosti postiže kroz dugogodišnji posvećen rad – pominjete poznato pravilo od 10.000 sati vežbanja, koje smatrate važnijim od samog talenta. Koji biste savet dali mladim umetnicima koji su na početku svog kreativnog puta i tragaju za sopstvenim umetničkim izrazom?
Pravilo od 10.000 sati je samo drugo ime za majstorski nivo – to je nivo veštine koji se može dostići isključivo radom, upornošću i posvećenošću. Jedan dirigent simfonijskog orkestra svojevremeno je rekao da bi svaki čovek, pod uslovom da ima fizičke predispozicije, mogao da nauči da svira instrument na profesionalnom nivou nakon 10.000 sati vežbe. Međutim, da li će neko postati solista ili stvoriti nešto poput Pikasa, to se ne može postići isključivo radom – talentu se ne može komandovati.
Zato verujem da mladom umetniku savet zapravo nije potreban. Svako ko u sebi nosi iskrenu umetničku strast započeće svoj put spontano – eksperimentisaće, istraživati, varirati. Ako je zaista posvećen umetnosti, prirodno će doći do svojih 10.000 sati rada. Time će neizbežno dostići majstorski nivo u zanatskom smislu i pronaći sopstvenu umetničku individualnost. A svi mi možemo samo da se nadamo da će se ta posvećenost i istrajnost spojiti sa talentom i genijalnošću – i da će svet umetnosti i u budućnosti dobijati nove Pikase.
U vremenu u kojem digitalna tehnologija sve više preuzima umetnički prostor, Reinhard Riedel ostaje dosledan verovanju da je prava umetnost neponovljiva, jer nosi trag ruke i duha umetnika. Njegove slike nisu samo vizuelni prikazi, već dinamične kompozicije koje se menjaju sa svetlom, uglom posmatranja i osećajem onoga ko ih gleda.
Njegov rad spaja preciznost i emociju, zanatsku veštinu i umetničku slobodu, dok posmatraču ne nudi gotove odgovore, već priliku da sam stvori sopstvenu priču.
Njegova poruka onima koji tek ulaze u svet umetnosti je jasna – ne postoji prečica do majstorstva. Samo oni koji istraju u radu, istraživanju i učenju, pronaći će svoj istinski umetnički glas.