ČILE | ITALIJA
Usvetu umetnosti gde se slojevi prošlosti susreću sa modernim senzibilitetom, Astrid Fuchslocher pronalazi svoj jedinstveni glas kroz tehniku analognog kolaža. Ova talentovana čileansko-italijanska umetnica i kulturni menadžer, rođena u živopisnom Santjagu de Čileu, donosi nam radove koji su istovremeno bogati istorijom i duboko lični. Sa preko dvadeset godina iskustva u kulturnom menadžmentu, Astrid je uspela da poveže teoriju i praksu na način koji njenu umetnost čini izuzetno detaljnom i promišljenom. Kroz svoje radove, ona istražuje teme kao što su smrt, nostalgija i feminizam, pozivajući posmatrače da zastanu, razmisle i povežu se sa univerzalnim ljudskim iskustvima. U ovom intervjuu, Astrid nam otkriva delove svoje duše, svoje inspiracije i procese, dajući nam priliku da zavirimo u njen svet prepun slojeva i simbolike.
Možete li nam se predstaviti i reći nešto više o umetnici koja se krije iza ovih predivnih kolaža?
Ko je Astrid Fuchslocher van umetnosti i kako je Vaš lični put oblikovao Vašu umetničku karijeru?
Ja sam 39-godišnja čileansko-italijanska vizuelna umetnica i kulturni menadžer, rođena u Santjagu de Čileu, a već tri godine živim u Italiji. Studirala sam umetnost na Papskom katoličkom univerzitetu u Čileu, završila četiri različita programa i 2016. godine stekla master diplomu iz savremene i moderne umetnosti na Univerzitetu u Edinburgu zahvaljujući stipendiji koju mi je dodelila čileanska vlada. Od kada sam diplomirala, pre oko 20 godina, radim u oblasti kulturnog menadžmenta, što kombinujem sa mojom umetničkom praksom. Teorijski i praktični put koji je, verujem, oblikovao moju umetnost danas: metikulozan, detaljan rad, sa mnogo sati truda gde pokušavam da kolaž zablista kao tehnika i sredstvo za izražavanje.
Vaši kolaži su bogati složenim temama i dubokim porukama. Često istražujete teme kao što su smrt, nostalgija i feminizam. Šta Vas je inspirisalo da se bavite ovim specifičnim temama kroz umetnost?
Sve teme koje pokrivam u svojim kolažima su teme koje me zanimaju, pokreću i dotiču. Mislim da su to kolektivne teme sa kojima se i posmatrač može identifikovati, povezati i reinterpretirati. Sa ovom premisom, zanima me da moj rad poziva ljude da se zaustave, razmisle i preispitaju bilo koju važnu temu ili poruku (posebno u današnjem svetu gde ljudi žive u žurbi, vodeći frenetičan i često površan život). To je rad koji prenosi univerzalne ljudske emocije i iskustva, koji nadilazi sopstvenu stvarnost ili lično iskustvo i omogućava nam da se povežemo sa našom humanošću.
Society Chronicles, Analog collage, 35 x 50 cm Once upon a time in Milan, Analog collage, A3 29.7 x 42 cm Patriarchy is Over Analog collage, A3 29.7 x 42 cm
Proces prikupljanja različitih materijala i njihova transformacija u bogate, slojevite kolaže izgleda veoma pažljivo osmišljen. Možete li nam reći više o ovom procesu i njegovom značaju za vaš rad?
Bez sumnje, proces prikupljanja i odabira igra važnu ulogu u mom radu. Sintetizovan je u putu koji počinje potragom za materijalom sa estetikom i temama koje me zanimaju, nastavlja se odabirom slika, i kulminira zanatskim zadatkom sečenja i lepljenja (što smatram prilično meditativnim činom). Proces od nekoliko faza i mnogo sati rada koji me ponekad dovodi do preispitivanja novih tema, refleksija i rešenja koja nisam prvobitno razmatrala. Imajući to na umu, materijal koji nalazim i odabiram, koji je već prošao kroz važan filter, uhvaćen je u radu kroz slojeve, ali pre svega kroz prostore zasićene slikama, rečima i znakovima sa ciljem da se reflektuje haos, višak i preinformisanost iza mojih ideja, mišljenja i pitanja. Drugim rečima, skup koji omogućava, pored predstavljanja sveobuhvatne i lične vizije ovih tema i problema, stvaranje preseka, dijaloga i ponovnog čitanja. Sadržaj koji me posebno zanima, jer ne želim da namećem svoje brige ili ideje, već da moja ponuda bude dopunjena pogledom i percepcijom posmatrača.
Pored toga što ste uspešna umetnica, takođe ste radili kao kulturni menadžer i kustos.
Kako balansirate ove različite aspekte svoje karijere i da li utiču jedan na drugi?
Da, radila sam 20 godina kao kulturni menadžer i kombinovala teoriju sa praksom. Moram priznati da je u nekom trenutku bilo teško balansirati ove dve stvari, zbog čega sam ostavila praktičnu umetnost na nekoliko godina, ali praveći konačnu ravnotežu mislim da mi je ta teorijska osnova pomogla da poboljšam svoj rad, dam mu bolji teorijski i konceptualni okvir, da budem profesionalnija kada se suočavam sa radom vizuelnog umetnika i, pre svega, da mi pruži alate za samoupravljanje (nešto što je veoma potrebno i često teško kada imate isključivo praktičnu osnovu).
Vaši radovi imaju vintage estetiku i koriste tehniku analognog kolaža. Šta Vas je privuklo ovoj specifičnoj estetici i tehnici?
Moja poslednja samostalna izložba nosila je naziv „Anemoia“ i mislim da ovaj termin vrlo dobro opisuje moja osećanja: psihološko stanje karakterisano osećajem nostalgije ili čežnje za vremenom ili mestom u prošlosti koje nikada nije doživljeno. Osećanje koje me identifikuje, jer sam se uvek osećala pomalo tako: nostalgična za prošlošću, običajima, načinom života, načinom povezivanja, tom jednostavnošću i predanošću okolnostima. To je nešto vrlo lično i ne znam zašto mi se to dešava, ali iskreno ne osećam se prijatno u eri u kojoj sam rođena, sa preinformisanošću, internetom, viškom komunikacije, sa važnošću koja se pridaje potrošnji i materijalnim stvarima, i pre svega sa time koliko smo udaljeni od suštinskog (iako sam i ja deo te kulture i stvarnosti). Dakle, odgovarajući na pitanje, prošlost, staro i vintage nesumnjivo odražavaju nešto lično i čežnju za tim vremenom i načinom života koji više ne postoji. S druge strane, kolaž je bio tehnika koja mi je imala najviše smisla kada je u pitanju izražavanje ovih ideja i emocija, jer su upravo slike tog vremena, karakteristike papira, boje, poruke, informacije i mnogi drugi formalni i konceptualni aspekti koji se pojavljuju u tom sakupljenom i sastavljenom materijalu, koji po mom mišljenju na kraju imaju sposobnost da nas brzo i direktno teleportuju u taj prostor i vreme. Govorim o kompilaciji isečaka koji se transfigurišu u novu imaginaciju, koja se dobija integracijom i konjugacijom svakog od fragmenata u celinu, dajući prostor konceptualnim radovima, ali pre svega simboličkim i metaforičkim.
Umetnost često prenosi snažne poruke i emocije. Šta želite da Vaša publika oseća ili misli kada se susretne sa vašim kolažima?
Volela bih da se zaustave i razmisle o važnim temama kao što su istorija, promene, različite stvarnosti, protok vremena, identitet, sećanje, ljudsko postojanje, da navedem samo neke. U isto vreme, želela bih da imaju emocionalnu povezanost sa radom, da osećaju nostalgiju, ali nadam se i radost i nadu. Želela bih da ih dotakne ta prošlost, da se sete i budu transportovani. Ako moji radovi uspeju da posmatrača povedu na to drugo vreme, povežu sa pomenutim temama i udalje od savremenih briga i trenutnosti, mislim da sam zadovoljna.
Imali ste priliku da izlažete na mnogim značajnim izložbama. Možete li opisati jednu koja je za Vas bila posebno značajna i kako je uticala na Vaš razvoj kao umetnika?
Rekla bih da je „Anemoia“ bila važna izložba jer, kao što sam rekla, prestala sam da se bavim umetnošću na nekoliko godina i krajem 2022. godine vratila sam se praksi sa radovima koje trenutno radim (do otprilike 2014. godine slikala sam, radila mešane tehnike i kolaže, ali sa drugom estetikom koja je često bila povezana sa urbanim). Tako da je ova izložba bila značajna jer je bila lična izložba koja je obuhvatila radove ove nove faze, zrelije, povezanije sa mojim emocijama, gde više uživam u umetničkoj praksi i osećam se više povezano sa mojim emocijama, gde više uživam u umetničkoj praksi i osećam se prijatnije sa rezultatima. Štaviše, budući da je zatvaranje jedne faze, dala mi je priliku da počnem da eksperimentišem sa novim formatima, tehnikama i idejama koje se nadam da će se pretvoriti u zanimljive i inovativne predloge oko kolaža.
Postigli ste mnogo toga u svojoj karijeri, koji su Vaši sledeći koraci i ciljevi? Na kojim novim projektima trenutno radite?
Trenutno radim na novim radovima i istražujem nove mogućnosti, tehnike i formate. Takođe, prisustvovaću festivalu kolaža u Parizu kao izlagač krajem septembra 2024. Paralelno, izabrana sam za samostalnu izložbu u Grčkoj, ali vidim da li mogu da uskladim različite aspekte svog ličnog života da bih je realizovala 2025. Takođe, učestvujem u raznim konkursima, tako da će neki članci o mom radu biti objavljeni u različitim savremenim umetničkim časopisima i nadam se da će se ostvariti drugi projekti koji su trenutno u fazi evaluacije. Na kraju, moj kratkoročni cilj je da zakažem nove samostalne izložbe gde mogu nastaviti da delim svoj rad sa publikom, internacionalizujem svoju umetnost, uđem u etablirani umetnički krug sa stabilnijim tržištem koje mi omogućava da se potpuno posvetim svojoj umetničkoj praksi i, što je najvažnije, nastavim da radim i istražujem kako bi moj rad bio pravi doprinos polju vizuelnih umetnosti.
Kroz razgovor sa Astrid Fuchslocher, postaje jasno da njeni kolaži nisu samo umetnički radovi, već duboko emocionalne i intelektualne refleksije njene životne filozofije. Njena nostalgija za prošlim vremenima i fascinacija ljudskim iskustvima pružaju bogatstvo u slojevima njenih dela, pozivajući nas da se povežemo sa sopstvenim emocijama i sećanjima. Dok nastavlja da istražuje nove tehnike i formate, Astrid ostaje posvećena cilju da njena umetnost bude most između prošlosti i sadašnjosti, između ličnog i univerzalnog. Njen rad nas inspiriše da zastanemo i promislimo, podsećajući nas na snagu umetnosti da transformiše i povezuje. Radujemo se budućim radovima ove izuzetne umetnice i njenom doprinosu svetu vizuelnih umetnosti.
Photos: Astrid Fuchslocher H.