Tanja Leuenberger - Umetnost kao tiha snaga
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Mar 28
- 5 min read
ŠVAJCARSKA
Tanja Leuenberger – aka Lionhill ne stvara umetnost da bi prikazala svet oko sebe, već da bi ga osetila iznutra, prevela u emociju i pretočila u oblik. Njen rad se ne može posmatrati samo kroz tehniku – on se mora doživeti. U spoju tradicionalnih i savremenih medija, intuicije i promišljanja, ona gradi slikovni jezik koji dodiruje ono što reči ne dosežu.
Boje, teksture i simboli u njenim delima nisu ukrasi, već tragovi unutrašnjih stanja, pitanja i otkrivanja. Kroz ovaj intervju, pružila nam je uvid ne samo u svoj proces stvaranja, već i u suptilni svet tišine, slojevitosti i nežnog otpora koje njena umetnost nosi u sebi.
Svaki umetnik ima svoj jedinstveni put, a trenutak kada shvati da je umetnost njegova istinska vokacija
obično dolazi postepeno. Kako je započelo Vaše umetničko putovanje i šta Vas je najviše podstaklo da se u potpunosti posvetite stvaranju?
Umetnost je za mene oduvek bila više od hobija – ona je moj ventil, moj jezik, moj način da obradim utiske iz društva i sveta oko sebe. Još kao dete sam crtala i slikala, ali sam dugo držala sve što stvorim za sebe, gotovo kao da ti radovi postoje samo za mene. Trebalo je vremena da shvatim da umetnost ne mora biti samo lični izraz, već i sredstvo kojim možemo dotaći druge, podstaći ih na razmišljanje, možda čak i inspirišemo. Do tog uvida nisam došla odjednom – bio je to postepen proces. U nekom trenutku sam prosto osetila: više ne želim da krijem svoje slike. Danas mi je cilj da ih podelim sa svetom – kao poziv na promenu perspektive i prostor u kojem svako može da prepozna sopstvena osećanja.
Vaš umetnički opus obuhvata različite tehnike i stilove – od slikarstva i digitalne umetnosti do kombinovanih medija. Kako ste pronašli svoj izraz u toj raznolikosti i koliko se Vaš pristup menjao tokom godina?
Nikada sebi nisam postavljala granice u kreativnom procesu – umetnost je za mene igralište bez pravila, prostor u kojem je sve moguće. Različite tehnike i materijali neprestano mi otvaraju nove mogućnosti izraza. Slikarstvo, digitalna umetnost i kombinovani mediji za mene nisu odvojene oblasti, već delovi jedne iste celine koji se međusobno dopunjuju. Upravo ta kombinacija daje mojim radovima živost, originalnost i dozu nepredvidivosti – i meni i onome ko ih posmatra. Vremenom se moj pristup menjao. Ranije sam stvarala više iz intuicije, dok danas svesnije razmišljam o tome kako da spojim različite tehnike. Ipak, radoznalost i potreba za eksperimentisanjem i dalje ostaju moj najveći pokretač – jer upravo tu za mene leži čar umetnosti.
Umetnički proces nije samo čin stvaranja, već i neprestano istraživanje, nadahnuće i otkrivanje novih puteva. Kako izgleda Vaš kreativni tok – od prve ideje do završene slike?
Moj kreativni proces nije linearan – glava mi je stalno puna ideja, kojih ima mnogo više nego što bih mogla da ostvarim za života. Zato beležim misli u malu svesku ili na samolepljive papiriće, da mi ne promaknu. Neke ideje me ne puštaju, i tada odmah počinjem da radim. Dešava se i da stvaralački tok zastane – tada ostavim rad po strani i čekam da se pravi impuls vrati. Uvek radim na više projekata istovremeno i osluškujem intuiciju da odlučim koji ću nastaviti u kom trenutku. Ideja često menja oblik tokom rada – ponekad prebojim delove slike, i baš to dovede do sasvim novog pravca ili značenja. Znati kada je delo zaista završeno jedna je od najvećih umetničkih dilema – jer svaka slika teoretski može da se razvija unedogled.
Boje i teksture igraju ključnu ulogu u Vašem izrazu, a u radovima se oseća snažna emotivna dubina. Koliko intuitivno pristupate boji i formi, i znate li unapred kako će delo izgledati?
Često započinjem sa jasnom idejom u glavi, ali ona se tokom procesa neprestano menja – svesno se prepuštam toku stvaranja. Boje i forme biram instinktivno, one odražavaju moje trenutno raspoloženje i prenose emocije koje ne umem da izgovorim. Posebno me privlače kontrasti i neuobičajene kompozicije jer unose napetost i dubinu. Nekad se rad potpuno neočekivano preobrazi – tada prebojim određene delove ili promenim strukturu dok ne osetim da je sve na svom mestu. Proces je uvek živ – i upravo to daje svakom mom delu njegovu autentičnost.
Vaša umetnost nosi snažnu simboliku, gde se vizuelna estetika prepliće sa introspekcijom i emocijama. Po kojim kriterijumima birate motive i elemente, i koliko Vam je važno da delo izazove ličnu refleksiju kod posmatrača?
Za mene je umetnost način da izrazim ono što osećam i istovremeno stvorim prostor u kojem posmatrač može da se suoči sa sobom. Ne biram motive prema pravilima, već prema onome što me duboko pokreće – to može biti osećanje, društveni fenomen ili lični doživljaj. Cilj mi je da radovi emocionalno dotaknu publiku i otvore mogućnost da u njima prepoznaju sopstvene misli i doživljaje. Ipak, značenje dela ne mora biti ono što sam ja u njih unela – umetnost je lična stvar, svako je doživljava drugačije. Upravo ta otvorenost me inspiriše: isto delo može pokrenuti potpuno suprotne interpretacije, a sve su one jednako validne. Ta raznolikost je ono što umetnost čini živom i što me uvek iznova pokreće.
Umetnici stalno istražuju nove teme i forme izraza, ali istovremeno prepoznaju ključne prekretnice na svom putu. Kada se osvrnete unazad, koje biste momente istakli kao najvažnije u svom razvoju i u kom pravcu želite da se Vaš rad dalje razvija?
Jedan od najvažnijih trenutaka za mene bio je onaj kada sam shvatila da moja umetnost ne služi samo meni, već da može pomoći i drugima da izraze sopstvene emocije. Duboko me dodiruje kad vidim kako ljudi kroz umetnost pronalaze put do svojih osećanja. Taj osećaj kada uđem u kreativni tok, kada nestanu prostor i vreme, za mene je čisto bogatstvo. Volela bih da i drugima približim to stanje i ohrabrim ih da sami krenu u stvaranje – jer pristup sopstvenim emocijama često nije lak. Umetnost može biti lekovit proces koji oslobađa bez ijedne reči. U budućnosti želim da moj rad bude još vidljiviji i radoznalo čekam gde će me sledeći koraci odvesti.
Publika često doživljava umetnička dela na vrlo ličan način, ali umetnik najbolje zna kada je neko delo naišlo na duboku rezonancu. Da li je postojala neka reakcija na Vaš rad koja Vas je posebno iznenadila ili ostavila jak utisak?
Kao što sam već pomenula, umetnost je u oku posmatrača – i baš to je ono što me fascinira. Često dobijam povratne reakcije koje se međusobno potpuno razlikuju. Uvek me iznova iznenađuje koliko različitih tumačenja jedno delo može da izazove – i upravo to volim. Pokazuje mi koliko je svako od nas jedinstven i koliko različito gledamo na svet. Ta raznolikost reakcija me duboko inspiriše i potvrđuje mi da je umetnost pre svega ličan i unutrašnji proces. Neverovatno je kako umetnost može da prodre duboko, upravo onda kada se dotakne nečije autentične percepcije.
U razgovoru sa Tanjom Leuenberger – aka Lionhill postaje jasno da umetnost nije cilj, već trag koji ostaje kada dopustimo sopstvenoj istini da se izrazi. Njena dela ne traže tumačenje, već susret. Kroz kreativni proces koji ne priznaje granice, već samo autentičnost, ona pokazuje koliko su introspekcija i iskrenost moćni alati povezivanja – sa sobom, sa drugima, sa svetom. Njene reči, baš kao i njene slike, podsećaju nas da umetnost nije beg od stvarnosti, već njen najdublji odraz. I možda upravo zato, ono što stvara – ostaje.
